Menu
Menu
Uobičajeno nizak unos magnezijuma izaziva promene u biohemijskim putevima koji mogu povećati rizik od bolesti tokom vremena. Ovaj deo se fokusira na četiri bolesti i poremećaja u kojima magnezijum može biti uključen: hipertenzija i kardiovaskularne bolesti, dijabetes tipa 2, osteoporoza i migrenske glavobolje.
Hipertenzija je glavni faktor rizika za srčane bolesti i moždani udar. Međutim, dosadašnje studije su pokazale da suplementacija magnezijem snižava krvni pritisak, u najboljem slučaju, u vrlo maloj meri. Meta-analiza 12 kliničkih ispitivanja pokazala je da je suplementacija magnezijuma tokom 8-26 sedmica kod 545 hipertenzivnih učesnika rezultirala samo malim smanjenjem (2,2 mmHg) dijastolnog krvnog pritiska [31]. Doza magnezijuma se kretala od 243 do 973 mg/dan. Autori druge meta-analize 22 studije sa 1.173 odrasle osobe sa normalnim i povišenim pritiskom zaključili su da suplementacija magnezija tokom 3-24 sedmice snižava sistolni krvni pritisak za 3-4 mmHg i dijastolni krvni pritisak za 2-3 mmHg [32]. Efekti su bili nešto veći kada je dodatni unos magnezijuma kod učesnika u devet studija ukrštenog dizajna premašio 370 mg/dan. Ishrana koja sadrži više magnezijuma zbog dodanog voća i povrća, više nemasnih ili nemasnih mlečnih proizvoda i manje masnoće ukupno snižava sistolni i dijastolni krvni pritisak u proseku za 5,5 i 3,0 mmHg, respektivno [33]. Ovakav način ishrane takodje podrazumeva unos i drugih nutrijenata, kao što su kalijum i kalcijum, koji su takođe povezani sa smanjenjem krvnog pritiska, tako da je nemoguće izvesti zaključak koji je tačno doprinos unosa magnezijuma putem suplemeneta u gore navedenom kliničkom ispitivanju.
Američka Agencija za Hranu i Lekove (FDA) je 2022. odobrila kvalifikovanu zdravstvenu tvrdnju za konvencionalnu hranu i dijetetske suplemente koji sadrže magnezijum [34]. Jedan primer ove tvrdnje glasi: „Konzumiranje preparata sa adekvatnom dozom magnezijuma može smanjiti rizik od visokog krvnog pritiska (hipertenzije)“. Međutim, FDA je zaključila da su dokazi neuverljivi.” FDA takođe precizira da hrana i dijetetski suplementi koji nose ovu tvrdnju na svojim etiketama moraju osigurati najmanje 84 mg magnezijuma po porciji, a za dijetetske suplemente ne više od 350 mg.
Nekoliko prospektivnih studija ispitalo je povezanost između unosa magnezijuma i srčanih bolesti. Studija o riziku od ateroskleroze procenila je faktore rizika za srčana oboljenja i nivoe magnezijuma u serumu u kohorti od 14.232 ispitanika i to muškaraca i žena starosti od 45 do 64 godine. [35]. Tokom 12 godina praćenja, osobe u najvišem kvartilu normalnog fiziološkog raspona magnezijuma u serumu (najmanje 0,88 mmol/L) imale su 38% smanjen rizik od iznenadne srčane smrti u poređenju s osobama u najnižem kvartilu 0,75 mmol/L ili manje). Međutim, prehrambeni unos magnezijuma nije imao veze sa rizikom od iznenadne srčane smrti. Druga prospektivna studija pratila je 88.375 medicinskih sestara u Sjedinjenim Državama kako bi utvrdila da li su nivoi magnezijuma u serumu izmereni na početku studije i unos magnezija iz hrane i suplemenata koji se procjenjuje svake 2 do 4 godine povezani s iznenadnom srčanom smrću tokom 26 godina praćenja [36]. Žene sa najvišim, u poređenju sa najnižim kvartilom unesenih koncentracija magnezijuma u plazmi imale su 34% i 77% manji rizik od iznenadne srčane smrti, respektivno. Druga prospektivna populacijska studija na 7.664 odrasle osobe starosti od 20 do 75 godina u Holandiji koja nije imala kardiovaskularne bolesti otkrila je da je nizak nivo izlučivanja magnezijuma u urinu (marker za nizak unos magnezija hranom) povezan s većim rizikom od ishemijske bolesti srca . Koncentracije magnezijuma u plazmi nisu bile povezane s rizikom od ishemijske bolesti srca [37]. Sistematski pregled i meta-analiza prospektivnih studija otkrili su da su viši nivoi magnezijuma u serumu značajno povezani sa nižim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, a veći unos magnezijuma putem hrane (do približno 250 mg/dan) bio je povezan sa značajno nižim rizikom od ishemijska bolest srca uzrokovana smanjenim dotokom krvi u srčani mišić [38].
Veći unos magnezijuma može smanjiti rizik od moždanog udara. U meta-analizi sedam prospektivnih studija sa ukupno 241.378 učesnika, dodatnih 100 mg magnezijuma dnevno u ishrani je bilo povezano sa 8% smanjenim rizikom od ukupnog moždanog udara, posebno ishemijskog, a ne hemoragijskog moždanog udara [39]. Jedno ograničenje takvih studija je, međutim, mogućnost mešanja s drugim nutrijentima ili komponentama ishrane koje bi takođe mogle imati povoljan uticaj u smislu rizika od moždanog udara.
Potrebno je veliko, dobro osmišljeno kliničko ispitivanje kako bi se bolje razumeo uticaj ishrane i suplemenata magnezijuma na zdravlje srce, odn. u prevenciji kardiovaskularnih bolesti. [40].
Ishrana koja sadrži veće količine magnezijuma povezana je sa značajno manjim rizikom od dijabetesa, najverovatnije zbog važne uloge magnezijuma u metabolizmu glukoze [41,42]. Hipomagnezijemija može pogoršati insulinsku rezistenciju, stanje koje često prethodi dijabetesu, ili može biti posledica insulinske rezistencije [43]. Dijabetes dovodi do povećanog gubitka magnezijuma u urinu, a smanjena koncentracija magnezijuma moze narušiti lučenje i delovanje insulina, čime se pogoršava kontrola dijabetesa [3].
Većina istraživanja o unosu magnezijuma i riziku od dijabetesa tipa 2 bila su prospektivne studije. Meta-analiza sedam od ovih studija, koja je uključivala 286.668 pacijenata i 10.912 slučajeva dijabetesa tokom 6 do 17 godina praćenja, pokazala je da povećanje ukupnog unosa magnezijuma od 100 mg dnevno smanjuje rizik od dijabetesa za 15%, ova razlika je bila statistički značajna [41]. Još jedna meta-analiza osam prospektivnih kohortnih studija koja je pratila 271.869 muškaraca i žena u periodu od 4 do 18 godina pronašla je značajnu inverznu (obrnutu) povezanost između unosa magnezijuma iz hrane i rizika od dijabetesa tipa 2; relativno smanjenje rizika je bilo 23% kada su upoređeni najveći i najniži unos [44].
Meta-analiza prospektivnih kohortnih studija iz 2011. o povezanosti unosa magnezijuma i rizika od dijabetesa tipa 2 uključivala je 13 studija sa ukupno 536.318 učesnika i 24.516 slučajeva dijabetesa [45]. Prosečna dužina praćenja kretala se od 4 do 20 godina. Istraživači su otkrili inverznu (obrnutu) povezanost između unosa magnezijuma i rizika od dijabetesa tipa 2 na način koji zavisi od doze, ali ova povezanost je postigla statistički značaj samo kod osoba koje su imale prekomernu težinu (indeks telesne mase [BMI] 25 ili veći), ali ne kod ispitanika sa normalnom telesnom težinom (BMI manji od 25).
Samo nekoliko malih, kliničkih studija ispitalo je potencijalne efekte suplementacije magnezijuma na kontrolu dijabetesa tipa 2 i rezultati su kontradiktorni [42,46]. Na primer, 128 pacijenata sa slabo kontrolisanim dijabetesom u brazilskom kliničkom ispitivanju primilo je placebo ili suplement koji je sadržavao 500 mg/dan ili 1000 mg/dan magnezijum oksida (obezbeđujući 300 odnosno 600 mg elementarnog magnezijuma, respektivno) [47]. Nakon 30 dana suplementacije, nivoi magnezijuma u plazmi, ćelijama i urinu porasli su kod učesnika koji su primali veću dozu suplementa, a njihova glikemijska kontrola se poboljšala. U drugom malom ispitivanju u Meksiku, učesnici sa dijabetesom tipa 2 i hipomagnezemijom koji su primali tečni dodatak magnezijum hlorida (300 mg/dan elementarnog magnezijuma) tokom 16 nedelja pokazali su značajno smanjenje koncentracije glukoze natašte i glikoziliranog hemoglobina u poređenju sa učesnicima koji su primali placebo, a nivoi magnezijuma u serumu su postali normalni [48]. Nasuprot tome, ni dodatak magnezijum aspartata (koji obezbjeđuje 369 mg/dan elementarnog magnezijuma) niti placebo uzet 3 meseca nisu uticali na kontrolu glikemije kod 50 pacijenata sa dijabetesom tipa 2 koji su uzimali insulin [49].
Američko udruženje za dijabetes navodi da nema dovoljno dokaza koji podržavaju rutinsku upotrebu magnezijuma za poboljšanje kontrole glikemije kod osoba s dijabetesom [46]. Nadalje napominje da nema jasnih naučnih dokaza da suplementacija vitaminima i mineralima koristi osobama s dijabetesom koji nemaju osnovne nutritivne nedostatke.
Magnezijum je uključen u formiranje kostiju i utiče na aktivnosti osteoblasta i osteoklasta [50]. Magnezijum takođe utiče na koncentraciju paratiroidnog hormona i aktivnog oblika vitamina D, koji su glavni regulatori homeostaze kostiju. Nekoliko studija otkrilo je pozitivne veze između unosa magnezijuma i mineralne gustine kostiju i kod muškaraca i kod žena [51]. Druga istraživanja su pokazala da žene s osteoporozom imaju niže koncentracije magnezijuma u serumu od žena s osteopenijom i onih koje nemaju osteoporozu ili osteopeniju [52]. Ovi i drugi nalazi ukazuju na to, da bi nedostatak magnezijuma mogao biti faktor rizika za osteoporozu [50].
Studije sugerišu da povećanje unosa magnezija iz hrane ili suplemenata može povećati mineralnu gustinu kostiju kod žena u postmenopauzi [1]. Na primer, jedna studija je otkrila da je 290 mg/dan elementarnog magnezijuma (kao magnezijum citrat) tokom 30 dana kod 20 žena u postmenopauzi s osteoporozom dovela do smanjenja gubitka koštane mase u poredjenju sa placebom [53].
Ishrana koja osigurava preporučene doze magnezijuma poboljšava zdravlje kostiju, ali su potrebna dalja istraživanja kako bi se razjasnila uloga magnezijuma u prevenciji i lečenju osteoporoze.
Nedostatak magnezijuma povezan je s faktorima koji podstiču glavobolju, uključujući oslobađanje neurotransmitera i vazokonstrikciju [54]. Ljudi koji imaju migrenske glavobolje imaju niži nivo magnezijuma u serumu i tkivu od onih koji ne pate od migrene.
Međutim, istraživanja o upotrebi suplemenata magnezijuma za prevenciju ili smanjenje simptoma migrenskih glavobolja su ograničena. Tri od četiri male, placebo kontrolisane studije pronašle su skromno smanjenje učestalosti migrena kod pacijenata koji su primali do 600 mg magnezijuma dnevno [54]. Autori pregleda o profilaksi migrene sugerišu da uzimanje 300 mg magnezijuma dva puta dnevno, samostalno ili u kombinaciji s lekovima, može sprečiti migrenu [55].
U svojim ažuriranim smernicama, Američka akademija za neurologiju i Američko društvo za glavobolju zaključili su da je terapija magnezijumom verovatno efikasna za prevenciju migrene [56]. Obzirom da tipična doza magnezijuma koji se koristi za prevenciju migrene (600mg) premašuje dnevnu potrebnu količinu, neophodan je nadzor lekara.
