Menu
Menu
Da bi smo razumeli insulinsku rezistenciju i kako nastaje, moramo prvo razumeti insulin i njegove uloge u organizmu.
Insulin (od latinskog insula, ‘ostrvo’) je peptidni hormon koji proizvode beta ćelije pankreasnih ostrvaca (tzv., Langerhansove ćelije). To je glavni anabolički hormon u telu. Otkrili su ga 1921. godine Frederick Banting i Charles Best, tako što su ga izolovali iz pankreasa psa, a zatim ga uspešno upotrebili, da snize nivo šećera u krvi kod životinja sa dijabetesom.
Anabolizam se odnosi na metaboličke reakcije koje služe za izgradnju hemijskih jedinjenja. Tokom anaboličkih reakcija, jedinjenja uneta hranom se razgrađuju i njihove komponente se koriste za izgradnju neophodnih sastojaka u telu.
Npr., ako pojedete jaje koje je bogato proteinima i mastima, proteini će se metabolički razgraditi do amino-kiselina, a zatim će organizam upotrebiti ove amino-kiselina da sintetiše proteine, koji su organizmu potrebni. Ili, ukoliko unesete kolagen, on se kao takav ne usvaja, već se prvo mora razgraditi do amino-kiselina, koje će organizam zatim upotrebiti da sintetiše proteine. U suštini je svejedno, da li uzimate klasičan proteinski šejk ili kolagen, a ovi ću posebno objasniti.
Katabolizam se odnosi na reakcije razgradnje složenih molekula u metabolizmu. Uglavnom se koriste za proizvodnju energije. Rezultirajući proizvodi razgradnje mogu biti dostupni za sintezu novih molekula.
Njegova glavna funkcija je apsorpcija glukoze iz krvi u ćelije, gde se može koristiti kao izvor energije. Insulin snižava nivo šećera u krvi tako što podstiče unos glukoze u ćelije i inhibira proizvodnju nove glukoze u jetri.
Za regulaciju koncentracije glukoze u krvi odgovoran je kontrolni krug koji se sastoji od dva hormona koji se oslobađaju zavisno od koncentracije šećera u krvi. Insulin je jedini hormon koji može sniziti nivo šećera u krvi. Njegov pandan je glukagon, čija je glavna funkcija povećanje nivoa šećera u krvi. Adrenalin, kortizol i hormoni štitne žlezde takođe utiču na povećanje šećera u krvi.
Nivo šećera u krvi raste posebno nakon konzumiranja hrane bogate ugljenim hidratima. Kao odgovor, β ćelije oslobađaju insulin u krv. Insulin snižava nivo šećera u krvi omogućavajući glukozi iz krvne plazme i tkivne tečnosti da prođe kroz ćelijsku membranu u unutrašnjost ćelije. Naročito ćelije jetre i mišića mogu apsorbovati velike količine glukoze u kratkom vremenskom periodu i skladištiti je u obliku glikogena ili je razgraditi kako bi proizvele energiju putem glikolize.
Insulin inhibira lipolizu u masnom tkivu, a time i razgradnju masti. Nedostatak insulina stoga dovodi do pojačane lipolize sa stvaranjem ketonskih tela i rezultirajućom ketozom. Ovo je važno da bi se razumele tzv. KETO-Dijete.
Šta to u prevodu znači?
Ukoliko jedemo hranu bogatu šećerima, oslobadja se insulin čiji je zadatak da reguliše nivo glukoze u krvi. I sve dok se luči insulin, nema lipolize, odn., razgradnje masti. Insulin je aktivan otprilike 2h nakon obroka, tada dostuže svoj pik. Ukoliko u toku 70min od obroka prošetamo energično 20-tak minuta, aktiviramo mišiće kojima treba glukoza, te dolazi do zaravnjivanja špica insulina i stabilizovanja nivoa glukoze u krvi. A samim tim i do manjeg skladištenja u obliku masti.
Hormon takođe utiče na druge ćelije, utičući na metabolizam masti i aminokiselina, kao i na nivo kalijuma.
Insulinska rezistencija nastaje kada ćelije u mišićima, masnom tkivu i jetri ne reaguju na insulin kako bi trebalo. Ovo je takođe poznato kao poremećena insulinska osetljivost.
Insulin pomaže premeštanju glukoze iz krvi u ćelije, u cilju proizvodnje energije. Iz nekoliko razloga, ćelije mogu neodgovarajuće reagovati na insulin. To znači da ne mogu efikasno koristiti glukozu za energiju ili za skladištenje. Kao rezultat toga, koncentracija glukoze u krvi se povećava. Pankres (gušterača) proizvodi više insulina kako bi pokušala savladati povećanje nivoa glukoze u krvi. To se zove hiperinsulinemija.
Sve dok pankreas luči dovoljno insulina, nivo šećera u krvi će ostati u zdravom rasponu. Ukoliko ćelije postanu otporne na insulin, efekat je slabljenje dejstva insulina, što dovodi do povećanja nivoa glukoze u krvi (hiperglikemija).
Jednostavno prevedeno, to je kao kad odredjena bakterija razvije otpornost (rezistentnost) na odredjeni antibiotik, i onda antibiotik više ne deluje. Zadatak antibiotika je da uništi bakterije i smanji njihovu koncentraciju. Tako je i sa insulinskom rezistencijom. Ćelije postanu otporne na njegovo dejstvo – smanjenje koncentracije glukoze u krvi, te se koncentracija glukoze u krvi povećava.
Stanje insulinske rezistencije je povezano sa:
Insulinska rezistencija može pogoditi svakoga – ne morate imati dijabetes – i može biti privremena (na primer, uzimanje lekova iz grupe kortikosteroida) ili hronična. Dva glavna faktora koji doprinose insulinskoj rezistenciji su višak telesne masti, posebno oko stomaka, i nedostatak fizičke aktivnosti.
Koji su simptomi insulinske rezistencije?
Sve dok pankreas proizvodi dovoljno insulina kako bi se u krvi održala normalna koncentracija glukoze, nema simptoma. Vremenom se stanje pogoršava, jer dolazi do trošenja ćelija koje proizvode insulin, a posledica je povećanje koncentracije glukoze u krvi.
Mnogi ljudi nemaju simptome predijabetesa, često godinama. Predijabetes može biti nevidljiv sve dok se ne razvije u dijabetes tipa 2. Neki ljudi s predijabetesom mogu imati sledeće simptome:
Tačan uzrok nastanka insulinske rezistencije još uvek nije u potpunosti razjasšnjen. Do sada je identifikovano nekoliko gena potencijalno odgovornih za razvijanje insulinske rezistencije. Gojaznost doprinosi nastanku insulinske rezistencije.
Stečeni uzroci stanja, što znači da niste rođeni s uzrokom, uključuju:
Insulinsku rezistenciju je teško dijagnostifikovati, jer ne postoji rutinsko testiranje za nju. Sve dok vaša gušterača proizvodi dovoljno insulina da savlada otpornost, nećete imati nikakve simptome.
Vaš lekar će uzeti u obzir nekoliko faktora prilikom procene stanja. To može uključivati sledeće:
Ne mogu se lečiti svi faktori koji doprinose ovom stanju, kao što su genetski faktori i starost. Iz tog razloga, promene načina života su primarni tretman za insulinsku rezistenciju. Promene načina života uključuju:
Konzumiranje namirnica visoke hranljive vrednosti i izbegavanje preradjenih i ultra-preradjenih proizvoda, u koje spadaju svi proizvodi sa dugačkom listom sastojaka, uključujući i one koji imaju čudne oznake, za koje ne znamo šta znače – kobasice, paštete, gotovi sosevi, šunke, čips, keks, slatki napici gazirani i negazirani…Preporučuje se povrće, voće niskog glikemičnog indeksa (malina, borovnica, jagoda), riba i nemasna perad.
Fizička aktivnost – redovne fizička aktivnost umerenog intenziteta dovodi do povećanja potrošnje energije i glukoze i poboljšava osetljivost mišićnih ćelija na insulin.
Oslobadjanje viška kilograma – gubitak težine može poboljšati otpornost na insulin.
Vremenom, ove modifikacije životnog stila mogu dovesti do:
Svakako je dobro obratiti se i endokrinologu i nutricionisti.
Trenutno ne postoje lekovi koji posebno tretiraju ovo stanje. Vaš lekar može prepisati lekove za lečenje koegzistirajućih stanja:
Ono što jedete ima veliki uticaj na nivo šećera u krvi i insulina. Glikemijski indeks (GI) je alat koji vam može pomoći da odredite koja hrana ima najveći uticaj na nivo šećera u krvi.
Glikemijski indeks se koristi za klasifikaciju namirnica koje sadrže ugljene hidrate (šećere), njihov potencijal za podizanje šećera u krvi i koliko brzo podižu šećer u krvi.
Skala je od 0 do 100. U zavisnosti od visine glikemijskog indeksa, namirnice se svrstavaju u 3 kategorije:
U suštini, glikemijski indeks pokazuje da se neće sve što sadrži potpuno istu količinu ugljenih hidrata ponašati na isti način u organizmu. Možete izmeriti kako vaše telo reaguje na šolju soka od narandže u odnosu na to kako reaguje na drugu hranu: bananu, 25 grama slatkiša ili 25 grama hleba od celog zrna.
Razlog za ove razlike dolazi od toga kako se ugljeni hidrati ponašaju u telu. Jednostavni ugljeni hidrati – kao, recimo, šećeri koji se nalaze u gaziranim i slatkim desertima – razgrađuju se brže od složenijih ugljenih hidrata koji se nalaze u nekom povrću i namirnicama od celog zrna žitarica. Zašto? Zato što su ugljeni hidrati u voću i povrću spakovani u kompleksni matriks koji sadrzi i vlakna, i enzime i druge hranljive sastojke. Naročito hrana bogata vlaknima usporava resorpciju glukoze, a kao rezultat toga izostaje pik glukoze u krvi i pik insulina. S druge strane, konzumiranje prostih šećera u preradjenim namirnicama dovodi do brzog skoka, a zatim i do brzog pada glukoze u krvi. Smastra se da upravo ovi nagli skokovi i padovi dovode do razvijanja insulinske rezistencije.
Ako imate ovo stanje, pitajte svog lekara o tome šta možete očekivati i kako ga najbolje rešiti.
Ono što možete očekivati zavisi od nekoliko faktora, uključujući:
Ljudi mogu imati blagu insulinsku rezistenciju koja se nikada ne pretvara u predijabetes ili dijabetes tipa 2. Ljudi takođe mogu imati insulinsku rezistenciju koja je reverzibilna ili se može kontrolisati promenom načina života.
Komplikacije se mogu pojaviti kada se stanje ne leči. Moguće komplikacije uključuju:
Neće svako ko ima insulinsku rezistenciju imati komplikacije.
Ako dobijete dijagnozu, može biti od pomoći da svom lekaru postavite sledeća pitanja:
Insulinska rezistencija je složeno stanje koje može uticati na zdravlje na nekoliko načina. Nema nikakvih simptoma dok se ne pretvori u predijabetes ili dijabetes tipa 2. Najbolje što možete učiniti je da je sprečite i preokrenete tako što ćete održavati zdravu težinu, redovito vežbati i jesti zdravu hranu bogatu nutrientima.
